Pre izbijanja rata sa Iranom, a povodom ulaska u petu godinu rata u Ukrajini, Demostat je testirao kako je rat u Ukrajini uticao na javno mnenje u Srbiji. Nalazi su takvi da je ruski predsednik Vladimir Putin i dalje najpopularniji strani državnik u Srbji, ali da ta popularnost stagnira ili je za nijansu manje emotivna. 

I u srpskom javnom mnenju se oseća izvesna zasićenost ratom u Ukrajini. Uočljivo je i određeno razočarenje što Rusija još nije „specijalnu vojnu operaciju“ završila pobedom, ali se taj osećaj racionalizuje stavom da Rusija ratuje ne samo protiv Ukrajine već protiv celog Zapada. Što je na neki način tačno. 

Većinska podrška Rusiji u javnom mnenju Srbije i dalje je neupitna, ali ideološki volonteri (a takvih je najviše) koji u Srbiji podržavaju javno Putina u podtekstu sugerišu da bi oni (srpske patriotske snage) to brže uradili da su im ruski resursi na raspolaganju. Iza čega stoji ogroman osećaj dekompenzovanosti, isfrustriranosti, resantiman devedestih godine, pravljenja od NATO agresije na Srbiju 1999. godine nulte tačke istorije i novog identiteta (predstavljenog, mimo srpske istorije, kao iskonski antizapadnog). 

Otmica Madura depresivno je delovala na putiniste u Srbiji. Rusi su bar Asada izvukli iz Sirije. Tek treba ponovo testirati javno mnenje povodom Irana, jer on se percipira kao deo „slobodnog sveta“ kod većine onih koji podržavaju Rusiju u Srbiji. I zanemaruje se uticaj i angažman Irana tokom rata u Bosni. Primetno je u Srbiji manje majica sa slovom „Z“ - simbolom „specijalne vojne operacije“ nego u prve dve godine rata, ali što mi jedan kolega kaže – to je zato što je zima pa se ne vide majice.

 Susreti Vučića za Zelenskim, i dobro osmišljena alternativna diplomatija i njegove supruge prema Ukrajini, kao i razni vidovi srpske pomoći Ukrajini, nisu bitno doprineli promeni javnog mnenja u korist Ukrajine, niti popularnosti Zelenskog u Srbiji, ali sve to jeste pomogloodnosima Srbije (Vučića) sa EU. I činjenica da ni Ukrajina kao i Rusija nije priznala Kosovo nije baš nešto što fascinira ljubitelje Putina u Srbiji. Ne prepoznaje se u Srbiji paralela između Kosova i Dombasa. Koju pragmatično Rusi ponekad prepoznaju. Rat u Ukrajini se percipira delom kao obrnuto proporcionalni (narativni) proksi rat Srba i Hrvata (istina bez etničke distance prema Ukrajincima kao prema Hrvatima). Odnosno, rat u Ukrajini se ukalupljuje u narative ratova na prostorima bivše Jugoslavije devedesetih godinaprošlog veka. 

Hrvatski narativ potencira sličnosti Hrvatske i Ukrajine, odnosno „otpor agresiji“, pa čak premijer Plenković pretenciozno nudi hrvatskaiskustva kao rešenje – ne direktno „Bljesak“ i „Oluju“, već mirnu reintegraciju, odnosno neki Erdutski sporazum za Ukrajinu. Iako drugog nema bez prvog. Putinovu tezu o „denacifikacji“ Ukrajine čak su i predstavnici Vučićeve vlasti navodili kao model za Hrvatsku. Jedan koji je to javno rekao morao je da se izvinjava. Ne zbog Hrvatske već zbog Vučićeve međunarodne pozicije. 

Iako se u srpkom javnom mnenju Ukrajinci ne doživljavaju i kao Albanci, Kurti i njegova propaganda forsiraju narativ o njemu kao„Zelenskom“ da bi, po toj logici, Vučić bio „mali Putin“. Vučić jeste svoj kult gradio uz Putinov, ali teško da doživljava kao kompliment kvalifikaciju „mali Putin“ (nije to isto kao kad su Srbi „mali Rusi“) jer ga to stavlja u marionetsku poziciju, a što se ne uklapa sa njegovim legitimacijsko - propagandno naglašenim suverenizmom. Gde, s druge strane, javno mnenje Srbije jačanje suverenističke pozicije EU kao celine u globalnoj areni ne doživljava kao deo „suverenizma“ kome teži „srpska stvar“. A to je uglavnom bila, uprkos formalnom putu članstva u EU, ideologija multipolarnosti kroz nedovoljno definisanu BRIKS-ovsku agenda koju je trampizam za sada prilično banalizovao. Tramp da. Ali u Srbiji samo onaj Tramp koji je za Putina. Jer drugi, kako fokus grupe mogu da zaključe, ne bi dovoljno uvažio srpske interese. 

Situacija oko Naftne industrije Srbije pokazala je naivnost očekivanja sinhroniciteta rusko-američkim odnosa prema srpskim očekivanjima. Nestaje u srpskom javnom mnenju priča o „dubokoj državi“ u SAD, jer očigledno da Tramp i trampisti povlače konce. Sa relativnim simpatijama je primljeno Trampovo dezavuisanje EU, ne govori se više o „kolektivnom Zapadu“, ali se pojačava briga za „kolektivnog Putina“ – od Sirije, preko Venecuele do Irana. 

I Vučićevi protivnici u Srbiji koji nisu za Putina, jako se obraduju ako stigne neka packa iz Kremlja prema Vučiću i odjednom Rusi postaju „cool“. Kao što se antitrampovski liberali u Srbiju obraduju ako SAD zaoštre prema Vučiću i odmah i Tramp postaje „simpa“. Svi u Srbiji koji su devedesetih bili za Miloševića, i još su živi, sada su za Vučića i Putina, ali nisu svi koji su devedesetih bili protiv Miloševića istovremeno i protiv Vučića i Putina. Za sve ove godine razvio se i jedan oblik nihilizma u Srbiji. To znači da se čeka da Putin presudi Zapadu, ako treba i armagedonski, nezavisno šta bi onda bilo sa srpskom  dijasporom koja je maltene sva na tom Zapadu. 

Kineski lider Si Điping je po popularnosti iza Putina, ali ni on, ni takođe popularni Orban, kao ni uvaženi indijski premijer Modi, nemaju svojstva harizme koju ima Putin u većinskom delu javnog mnenja Srbije. Dakle, i u dobrom delu onih koji su protiv Vučića. Ono „brat Si“ jeste prijateljsko i simpatično, ali nije opčinjenost kao prema Putinu, čiji se kult u Srbiji neguje pre 2012, i dolaska Nikolića i Vučića na vlast. U tom smislu indikativan je doček Putina i njegove svite na stadionu Crvene zvezde marta 2011. Putin je doživeo euforične ovacije. Pored njega je bio premijer Mirko Cvetković. Erik Hobsbaum (1917-2012), jedan od najvećih svetskih istoričara druge polovine 20. veka, u svom istorijsko-sociološkom bestseleru „Doba ekstrema: Istorija kratkog dvadesetog veka“ (1994), pisao je o o svojevrsnom istorijskom paradoksu – da je Crvena armija velikom pobedom u Drugom svetskom ratu suštinski spasila zapadnu liberalnu civilizaciju. Postojanje Sovjetskog saveza i komunistička pretnja u vidu „socijalizma kao svetskog procesa“ humanizovala je kapitalizam na Zapadu. Na tragu Hobsbaumovih razmišljanja, postavlja se pitanje da li će u bilansu Islamska revolucija u Iranu 1979. godine biti dalekosežnija za svet – u smislu inicijalnosti, procesa dugog trajanja, pa čak moguće i fatalnih globalnih ishoda, nego što je to bila Oktobarska boljševička revolucija 1917. koja je izazvala tektonske promene i 1991. godine doživela istorijski krah. Ali se svet tada nije našao na ovakvim iskušenjima kao kada se odlučuje sudbina Islamske revolucije u Iranu.

 Neodrživo je reći da se današnji kineski sistem sa Komunističkom partijom Kine nadahnjuje „idejama oktobra“ i da odnosi Putina i Sija imaju ideološku težinu kao oni Staljina i Mao Cedunga. Ministar spoljnih poslova SAD Marko Rubio povodom rata s Iranom uveo je novi termin u svetsku politiku – „linija imuniteta“ (koju je, prema Rubiu Iran mogao da pređe da nije „preventivno“ napadnut). Pre njega reč „linija“ doktrinarno je iz američkog vrha upotrebio nekadašnji državni sekretar SAD Džon Keri, kada je 2015. istakao kako SAD smatraju da se čitav niz evropskih zemalja, a među njima i Srbija, nalaze na „liniji vatre“ kada je reč o odnosima Vašingtona i Moskve. Pored Srbije, prema Keriju tu su još Kosovo, Crna Gora, Makedonija, Gruzija,Moldavija, Pridnjestrovlje. Trenutno je aktuelna zalivska „linija vatre“.