U leto 2024. časopis “Nature” je u svojoj publikaciji “Scientific reports” objavio studiju osam srpskih naučnika pod nazivom “Uticaj istraživačkih aktivnosti potencijalnog rudnika litijuma na životnu sredinu u Zapadnoj Srbiji”. Mesec dana kasnije profesori Rudarsko geološkog i Mašinskog fakulteta kao i glavni naučnik Rio Tinta, osporili su neke teze iz tog rada i zatražili njegovu ispravku ili povlačenje. Časopis je odbio povlačenje ali je zatražio da se izvrše tehničke ispravke u tekstu, nakon čega se smatralo da je rad prihvaćen kao naučni doprinos u toj oblasti. Međutim, nije se na tome završilo. Šta se posle toga dešavalo, u podkastu “Pola sata Demostata” objasnili su profesor Branislav Simonović, dugogodišnji direktor Instituta za opštu i fizičku hemiju i naučni saradnik za zaštitu životne sredine, sada u penziji i profesor Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta.

U razgovoru sa voditeljkom Mirjanom Stevanović, profesor Simonović najpre je naglasio da rad nije objavljen u časopisu “Nejčer”, kako se ovde govorilo, već u biltenu ”Scientific reports” iz kuće “Axel Springer”, koja je izdavač “Nejčera”. Impakt faktor (prosečan broj citiranih radova na godišnjem nivou) biltena je 3,9 dok se kod “Nejčera” kreće od 45 do 55, što govori o znatnom većem uticaju na naučnu zajednicu.

- Objavljeni rad nema naučne odlike, više je politikantski pamflet jer istražni radovi ne mogu, pogotovu ne na takav način da utiču na sredinu. Takođe, citirano je 60 primera, referenci, a ni jedna se ne odnosi na istražne radove u području Jadra. Poziva se, primera radi, na izjave Saveza pčelara Loznice, na to da je “Gardijan” pisao o protestima, kao potvrda se navodi učešće glumaca i pevača. Takođe, šest od osam autora nije kompetentno za tu oblast, iz njihovih CV-ja se vidi da se nikada nisu bavili životnom sredinom niti litijumom. Njih je nešto drugo okupilo – navodi Simonović.

Zaboravljeni akcidenti

Objašnjava da se kod istražnih radova koristi instrument pijezometar kojim se pravi bušotina u tlu kako bi se dobio sastav i profil zemljišta, slojevi i podzemne vode. Jedina šteta koja može da nastane je na par metara oko bušotine, kao utabana zemlja od mehanizacije koja je korišćena. “Jedan od pijezometara je bio malo oštećen i nekoliko, do desetine litara vode je iscurilo, ali to je daleko, daleko manje od količina koje bi mogle da izazovu posledice”, kaže Simonović.

Prema rečima profesora Jovovića, on je zajedno sa kolegom sa Rudarsko geološkog fakuleteta i glavnim naučnikom Rio Tinta reagovao na neke teze i zaključke iz tog rada ukazujući da ni metodologija nije dovoljno naučna i da su svesno zanemareni efekti koji su se dešavali ranije na tom terenu.

- Nemoguće je da neko ko učestvuje u istraživanju, obuhvati podatke o velikim izlivanjima deponija po belom svetu a da ne zna da je upravo na tom terenu bila jedna od najvećih ekoloških katastrofa kada se iz rudnika “Stolice” izlila jalovina. Videlo se da postoji zla namera da se piše pogrešno što smo pokušali da sugerišemo uredništvu časopisa. Oni su prvo odbili povlačenje rada ali su izvršili tehničke ispravke. Međutim, na rad su reagovali stručnjaci iz sveta koji se bave i rudarstvom i geologijom, među njima i naši ljudi koji žive i rade u inostranstvu a nemaju poslovne veze sa ovim terenom. Oni su počeli da pišu uredništvu časopisa i da traže objašnjenja. U jednom momentu, kolege iz Kanade, inače našeg porekla, napisali su svoju studiju kojom pobijaju teze iz ovog rada. Tada se uredništvo našlo pred problemom: nisu želeli da publikuju tu studiju, a kako autori više nisu mogli da brane objavljeni rad, on je povučen – objašnjava profesor Jovović.

U obrazloženju za povlačenje, dopunjuje profesor Simonović, navodi se da nije dato prethodno stanje, da članak ne razmatra uticaj akcidenta iz 2014. Tada se u Stoicama iz rudnika antomona, zbog pucanja brane izlilo oko 110.000 kubnih metara jalovine bogate teškim metalima i oko 1,1 milion tona rudnog otpada. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, zagađeno je veliko područje što autori ovog članka nisu razmatrali. A tada je zvanična ocena Agencije bila da to zemljište nije bezbedno za poljoprivrednu proizvodnju.

- Zagađenje je obuhvatilo oko 120 kvadratniih kilometara od 293 koliko ima celo područje Jadra. Kad odbijete naseljena mesta, to je oko 60 do 70% površine neupotrebljive za poljoprivredu. A dugo se širila priča da dolina Jadra može da hrani celu Srbiju i deo EU. Pitanje je zašto do sada to nije činila. Uopšteno, ako hoćete da pokažete da je nešto zagađeno, mora da se uzme prethodno stanje, a ti podaci su poznati. Oni navode da je koncentracija arsena u tlu 295 mg po kilogramu a 2018, četiri godine nakon izlivanja jalovine, analize su pokazivale 4.950 mg po kilogramu. Dakle, jedine dve reference sa područja koje je predmet njihovog rada nisu uzete, ali se navodi 60 drugih, primeri iz Kanade ili SAD, gde se izlilo 20 ili 30 hiljada tona i to iz rudnika zlata koji nemaju veze sa litijumom. Navođene su i reference iz Čilea gde se u pustinji Atakama litijum dobija iz slanih voda, što opet nema nikakve veze sa podzemnim rudarenjem kakvo bi trebalo da bude u Jadru – ukazuje Simonović.

Studija slučaja i noćna mora

Profesor Jovović podseća da je kompanija Rio Tinto u Srbiji pre izvesnog vremena objavila tri studije zasnovane na stanju na terenu i proceni potencijalnih rizika. Ali, u javnosti niko od protivnika ovog projekta, uključujući i autore rada, nije hteo o tome da razgovara.

- U radu koji je objavljen, potpuno su zamenjene teze, jer projekat Jadar tehnološki i metodološki nema sličnosti sa tvrdom rudom kakva se iskopava u Australiji a sa kojom porede projekat Jadar. Ali, interesantno je da se, iako je rad povučen, stručnjaci u svetu i dalje njim bave ali na drugi način. Nedavno su u časopisu “Razmena retkih zemalja (minerala)”, analizirali posledice koje je rad proizveo, uz ocenu da je danas rudarenje postalo više geopolitički narativ nego tehnički rizik. Danas u svetu gotovo da nema izgradnje bilo kakvog objekta bez značajnog učešća javnosti. To nije sporno i uzima se u obzir jer ne postoji pristojno društvo koje ne uvažava mišljenje svojih građana. Ali je problem ako te građane pripremite na pogrešan način, svesno kršite sva pravila struke i napravite dramu koja realno ne bi postojala. Jedan od vodećih istraživača u oblasti kritičnih sirovina, profesor Piter Tom Džons, analizirajući taj rad kaže da je za naučnike u društvenim, sociološkim sektorima, studija “slučaja Jadar” verovatno najzanimljivija ikada – ističe Jovović.

Dodaje da je prava noćna mora “Jadar” bio i za kreatore politike koji pokušavaju da uspostave lanac snabdevanja od rudnika do fabrike baterija, ali i za ljude iz oblasti tehnike. Posebno ih pogađa i to što su protivnici projekta studentima na fakultetima držali predavanja o “katastrofi” koja preti. Studenti su im, naravno, poverovali jer su nosili značajne funkcije u nauci i svi koji su pokušavali nešto drugačije da kažu bili su meta napada kao neprijatelji svoje zemlje. Povlačenje rada je malo prizemljilo čitavu stvar, ali ukazuje da je stručan razgovor zamenila akcijaška aktivnost.

Kodeks ponašanja naučnika, naglašava profesor Simonović, nalaže da “objektivnost u tumačenju i zaključivanju mora biti zasnovana na činjenicama i podacima koje se mogu dokazati i ponovo proveriti. Nepristrasnost i nezavisnost zainteresovanih strana od ideoloških ili političkih interesnih grupa mora biti prisutna”.

- Ovde imate slučaj da ljudi sa zvanjima pričaju neistine o užasnoj otrovnosti litijuma. Pominju se mikrogramske količine iako se litijumove soli koriste za lečenje nekih bipolarnih, mentalnih poremećaja u koncentracijama od 600 do 2.400 miligrama dnevno. A onda vam neko priča da je prisustvo u mikrogramima, što je hiljadu puta manja jedinica, otrovno i opasno. Imate i priče o kiselim, sumpornim kišama koje padati po Šapcu, Beogradu, celoj Srbiji, pobiće sve a ostaće samo desetak ljudi na Staroj planini… A kod prerade litijuma nema sumpornih gasova. Imate priču o sumpornoj kiselini koja će da se izliva u hiljadama tona iako se prema tehnološkom postupku ta sumporna kiselina potpuno neutrališe, od nje se dobijaju sulfati... U radu navode da je peticiju potpisalo 290.000 ljudi u Srbiji. A, da li stvarno toliko ljudi u Srbiji zna sve o litijumu – pita se on i dodaje da je od 2004. godine, kad je izdata dozvola za istražna bušenja, litijum bio super posao, srpski kriptonit a 2011. ga je tadašnja vlada proglasila za strateški proizvod.

Istraživanjem i eksploatacijom više se ne bave države, kaže profesor Jovović, već kompanije. One su ogromne i mogu da podnesu velike gubitke, što potvrđuje i to što se bez mnogo buke Rio Tinto povukao iz ovog projekta ili ga bar odložio, a uložio je pre toga preko 700 miliona dolara.

Teorije zavere

- Litijum i kritične sirovine postaju u svetu veoma aktuelne  poslednjih 15 i 20 godina, sa promenom klime i idejom da se pređe sa fosilnih na obnovljive izvore, pa su tu sada baterije, solarni paneli, vetroparkovi. Možemo da nagađamo o razlozima zašto su protesti protiv eksploatacije novih, netradicionalnih sirovina negde veći a negde manji. Izvesno je da će protivljenje biti manje u sredinama gde je postojala rudarska ili industrijska zajednica, poput Nemačke, Finske, Francuske ili Austrije. I u Loznici je bila velika fabrika, Viskoza, nezgodan zagađivač ali je pre mnogo godina prestala sa radom. Ta sredina ima jako lepa prirodna bogatstva, tu je i jedna banja, ali je druga stvar kakva je za poljoprivredu. A rudnik je tu gde jeste, i upravo zbog tih odlika sredine je rađena tako velika priprema, mnogo studija i projekata koji pokazuju uticaj i obezbeđuju monitoring – kaže Jovović

Naglašava da je površina tog rudničko-procesnog dela zanemariva u odnosu na površinu te opštine - malo veća njiva, ništa u odnosu na mnoga industrijska postrojenja u Srbiji. Ali se nekako od 2020. narativ okrenuo. Zašto? Možda bi bilo drugačije da je firma bila iz neke druge zemlje, da je bila domaća, ili da je kompanija pokazala koliko je ljudi radilo na projektu, pa se on ne može prikazati kroz teoriju zavere i neprijateljstvo. Nije se dovoljno videlo koliko je ljudi iz Srbije učestvovalo u projektu, koliko projektantskih kuća i koje su, jer bi se onda i inženjerska branša odnosila prema njemu sa manje kritika.

- Jasno je da se umešala politika, odnosi između vlasti i onih koji nisu za vlast. Ali je činjenica da ni kompanija nije imala dovoljno dobar pristup jer je došla iz nekih drugih zemalja, drugih društvenih okolnosti. Kod nas, mislim da je veliki broj protivnika sa ozbiljnim naučnim biografijama vrlo svesno rešio da bude protiv projekta i narativ su prilagodili toj odluci. To jeste problem. I nije način stvaranja boljeg društva za koje se i oni, bar javno, zalažu – ističe   Aleksandar Jovović.

Profesor Branislav Simonović kaže da je takvim narativima naneta ogromna šteta državi jer je u proteklih pet godina mogla već da započne proizvodnja 58.000 tona litijum karbonata. Ali, objavljivanje pa povlačenje spornog rada bio je šamar naučnoj zajednici, jer otvara sumnju za sve radove koji dolaze iz Srbije. Zbog toga bi Ministarstvo nauke moralo da reaguje i da spreči svesno kršenje kodeksa koji se primenjuje u naučnim istraživanjima, zaključuje Simonović.