Ako bi Vučić uskoro raspisao vanredne parlamentarne izbore, onda to znači da je 10 : 0 sa prošlonedeljnih lokalnih izbora u deset opština doživeo kao potpunu konsolidaciju i uvertiru da počisti (oduva) „blokadere“ na republičkom nivou. Ako bude otezao i izbore ostavi za posle leta ili čak razmišlja da ih uvede u redovnost (2027), onda to znači da je 10 : 0 varljivo, odnosno da nema popularnosti i resursa, partijsko-državnih i paradržavnih za celu Srbiju kao za ovih deset opština.

Protekli delimični lokalni izbori su paradoksalni i po tome što je relativno konsolidovani Vučić pobedio, sačuvao vlast u deset opština (koje ipak ne čine reprezentativan uzorak za Srbiju), dok se, s druge strane, politička opcija koja se identifikuje sa studentima takođe delimično konsolidovala, iako je svuda izgubila.

Algoritam izborne patologije je standardan, čak i pojačan shodno lojalističkom nagonu konsolidovanosti i održivosti, ali studenti i opozicija su priznali rezultate jer oni utiču na stvaranje percepcije pobede na parlamentarnim izborima. I to nije ohrabrivanje bez pokrića. Tek nije tešenje. Vučić je svoje pristaše oslobodio straha ali ne toliko da je sad strah opet promenio stranu. Relativna konsolidacija vladajućih nosi i njihovu tinjajuću zebnju, kao što relativna konsolidacija studentske opcije uliva ovima uslovno samopouzdanje.

U eklektici režima na red su ponovo došle i pomalo zaboravljene Dveri koje su prve bile zaigrale na takozvane porodične vrednosti (Dveri su 2024. bile za „konkretne mere porodične politike, a ne za populističke događaje u organizaciji SNS“). Od naprednjaka to je prvo usvojio ideolog „Dana porodice“ Aleksandar Šapić („Boriću se za porodične vrednosti do poslednjeg atoma snage“, je njegova izjava iz 2023), dok je Vučić sad „našu porodicu“ stavio na listu kao centralni izborni lajt-motiv. 

Ali, koliko bi vredele porodične vrednosti da nije bilo marketinškog džokera - kineskih supersoničnih raketa kao faktora odvraćanja od „trojnog pakta“ Zagreba, Prištine i Tirane. Deficiti lokalne politike se kompenzuju spektakularizacijom spoljne koja podrazumeva i militarizaciju. I potenciranje „vrhovnog komandanta“.

Rat SAD i Izreala sa Iranom je šansa za Vučića da rekonstruiše svoju međunarodnu poziciju, pre svega odnose sa SAD, a nekad se stiče utisak da u spoljnoj politici (alternativnoj diplomatiji) prva dama Tamara Vučić postiže bolje efekte nego Marko Đurić, zvanični šef diplomatije. Ovoga puta to je bio susret sa Melanijom Tramp. A lepo je kad stignu pohvale i u panegiriku britanskog „Dejli telegrafa“ jer Englezi su kao uvek protiv Srbije (to je negovan narativ), pa zato tek kad te oni pohvale onda to znači da vrediš. Bar meni tako kaže jedan stariji poznanik koji opsesivno prati geopolitiku i srpsko mesto u njoj. 

Vučić je svuda bio jasan – u svih deset opština prvi na listiću. Lista „Aleksandar Vučić - Srbija, naša porodica“. Studenti nisu uspeli da se iznivelišu i da imaju isti brend na izbornim listićima u svih deset opština. Okršaj je i dalje suštinski asimetičan, ne samo u resursima: Vučić (lider) protiv studenata bez i dalje jasnog vođstva. Što je i stvar taktike. Vučić se približio maksimu inkluzivnosti za svoju listu, ostavljajući van kao proksija na primer Milana Stamatovića i „Zdravu Srbiju“ u Sevojnu.

Kako stvari stoje, u inkluzivnosti se mora cediti i suva drenovina, pa moguće da će za parlamentarne izbore na listu morati da se uključe i proksi elementi sa takozvane desnice. Čak i one koja je Vučića optuživala za „izdaju“ a sada je svesna da se moraju zbiti nacionalni redovi pred pretnjom Zagreba, Tirane, Prištine, Sarajeva, Podgorice… 

Za studente-opoziciju potvrđuje se kosjerićka formula od prošle godine: Samo ujedinjeni na što veću izlaznost. Samo jedan demokratsko-patriotski front. To pokazuju i Demostatovi uvidi u raspoloženje javnog mnenja. Kontrola izbora je i dalje bitnija od programa. Na prošlonedeljnim izborima je bila poboljšana, kao onomad u Kosjeriću, ali još nedovoljno. Studenti sad već imaju izvesno izborno iskustvo sa Vučićevim etapnim lokalnim izborima i njhovom patologijom.

Od dve opozicione liste za parlamentarne izbore gore su samo tri. Vučićeva Srbija nije Crna Gora Mila Đukanovića (ovde je rigidnija stabilokratija) i teško je sprovesti uspešni izborni inženjering „crnogorskog scenarija“ sa tri opozicione liste (kolone). Stvari treba dodatno razjasniti: Loše je ako zasebno idu studentska lista (ideološki polivalentna), proevropska i ona autentične desnice (protiv Vučića, protiv ulaska Srbije u EU, ali za saradnju Srbije i EU). Međutim, ako bi te tri liste ustvari bile tri partije u koaliciji to je već nešto drugo. Što opet podrazumeva visoki strepen svesti o integraciji i koalicionom kapacitetu kao poželjnijem obliku ujedinjenja. Bitno je prevazići strukturnu ili indukovanu fragmentiranost. Ne može se koordinacijom protiv subordinacije. 

Pitanja ujedinjenja ili relativne integracije rešavaju se magičnom rečju sa pet slova – kvote! I ovi izbori pokazuju da studentska opcija (ili njena percepcija) ima najviši stepen reprezentativnosti. I po kvotama bi trebalo da bude dominantna ali i inkluzivna prema „tradicionalnoj“ opoziciji.

Opcija koja može u pojedinim opštinama da uzme četrdeset i više odsto glasova a da ne postoji ni godinu dana (i još nije potpuno artikulisana) ima veliku šansu da se razvije u najjaču opozicionu partiju i da bude integrativni stožer. Tri liste ne mogu da naprave referendumsku atmosferu. A takozvani dogovor o nenapadanju koji se stalno pominje ne utiče toliko da se ne rasipaju glasovi, koliko pokazuje slabost i nagon ka fragmentaciji, jer to znači: Čim pobedimo počećemo da se napadamo. 

Ovo su poslednji izbori na kojima studenti i opozicija treba da smatraju uspehom to što vladajuća lista osvaja manje nego na prethodnim izborima a opet pobeđuju uz standardnu izbornu patologiju. Pa otuda dobro marketinški zvuči da je najgušći mrak pred zoru kao odgovor na Vučićevu pobedu „čistu kao suza“. I ovih deset opština, da SNS sutra izgubi parlamentarne izbore, brzo bi se prestrojile. 

U vreme socijalizma, pre kineskih robnih kuća, u Titovom Užicu postojale su tri robne kuće. Najstarija je bila „Progres“ i za razliku od potonje dve – „Metalotehne“ i „Beograđanke“ nije imala pokretne stepenice, ali je imala dugački zid na kome su se povodom  - „najradosnijih praznika“ socijalističkog društva (da li 25. maj - Titov rođendan, da li 29. novembar- dan Titolenda ili 1. maj - Praznik rada), razvijala crvena platna sa ispisanim Titovim porukama belim slovima. Na robnoj kući „Progres“ smenjivale su se samo tri poruke.

Za Titov rođendan je obično bilo platno sa porukom: „Narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost!“ Za 29. novembar ili 1. maj bilo je: „Sa optimizmom možemo gledati na dalji razvoj naše zemlje“, odnosno „Živimo kao da će sto godina biti mir a spemamo se kao da će sutra biti rat“. Vučić je u finišu izborne kampanje za deset opština parafrazirao ovu Titovu – „živimo kao da će sto godina biti mir ali budimo spremni braniti Srbiju“.

I pre skoro pet godina predsednik Srbije je obećao da će tunel ispod Kadinjače biti završen „pre kraja 2023“. Time bi se suštinski skratio put između Bajine Bašte i Užica. Za potrebe ovih lokalnih izbora Vučić je reciklirao ovaj projekat o kome se govorilo mnogo pre njega, još za vreme titoizma. Mada bilo je tada otpora, nalik sujeverju, da nije primereno da put ide ispod kostiju proletera, jer na Kadinjači je novembra 1941. izginuo Radnički bataljon braneći Užice od nemačkih trupa. 

U društvu omiljenog generala Nikole Ljubičića Titov je u govoru na otvaranju spomenika i memorijalnog centra na Kadinjači, septembra 1979. rekao: „U ovom trenutku mi ništa nije bilo važnije nego da budem prisutan na otvaranju spomenika onim borcima koji su branili Užice da bi se iz njega obezbedila evakuacija…“ Bilo je i onih komunističkih funkcionera sa vizijom iz užičkog kraja koji su maštali da baš Tito otvori takav tunel , kao što je 1970. sa Jovankom otvorio onaj Terazijski u Beogradu.

Uglavnom anegdota ide ovako: Krenuo čovek iz Bajine Bašte u Japan i na autobuskoj stanici u Bašti tražio da kupi kartu do Japana. Na stanici mu rekli da mu mogu prodati kartu do Užica, a posle nek’se snalazi. I na kraju se snašao i stigao u Japan. Kad je krenuo nazad, u Japanu tražio kartu do Bajine Bašte, a Japanac ga pita: Hoćeš li preko Debelog Brda ili Kadinjače? Iz pravca Kosjerića, ili pravca Užica. Tunel bi sve to uprostio. Vučić je pored tunela ispod Kadinjače sad obećao i dobar put preko Debelog brda. 

Todo Kurtović i Dušan Dragosavac bili su učesnici Narodnooslobodilačke borbe i potom društveno-politički radnici Titove Jugoslavije. I bavili su se ideologijom. Kurtović je bio i predsednik Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. I napisao je, između ostalog, i studiju „Idejne borbe u samoupravnom društvu: Kritički osvrti na neke pojave i strujanja kod nas“ (1980).

Dušan Dragosavac je obavljao i funkciju predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i napisao je studiju „Društveno-ekonomski aspekti socijalističkog samoupravljanja“ (1984). Njih dvojice i njihovih teorijskih radova uvek sam se setio, dok sam bio glavni urednik, kad bi mi stigla molba da bi neka dvojica ministara spoljnih poslova ili ambasadora iz zemalja EU voleli da objave u „Danasu“ tekst „u četiri ruke“. Takvi tekstovi su bili relevantni i davali su rejting novinama, ali je uglavnom svaki bio zanimljiv kao da su ga Todo Kurtović i Dušan Dragosavac napisali „u četiri ruke“. Samo što su evropske vrednosti sad zamenile one stare - samoupravne. I svi ti tekstovi uvek su imali jednu notornu reč – „ohrabrenje“. Našem putu u EU. 

Nedavno su se Edi Rama i Aleksandar Vučić poduhvatali pisanja „u četiri ruke“. I bilo je zanimljivije i od Toda Kurtovića i od Dušana Dragosavca i od diplomata EU. U zajedničkom autorskom tekstu za „Frankfurter algemajne cajtung“, Rama i Vučić naveli su da ne insistiraju na članstvu u EU, već na prijemu svojih zemalja u jedinstveno evropsko tržište i Šengensku zonu. Nisu napisali, ali se podrazumeva, da im je to namera pod uslovom da njihove zemlje u međuvremenu ne zarate.

Komesarka za proširenje EU Marta Kos, odbacila je predlog Vučića i Rame ističući da nije sigurna da oni „znaju koliko moraju da postignu ako žele da budu deo Šengena“. Sagovornik upućen u EU mi kaže da u ovakvom stavu Marte Kos ima i izvesnog zazora da bi presedan primanja na ovaj način dodatno relativizovao pravo veta nekim manjim državama članica EU.

Hajmo za čas da se vratimo u 2015. godinu. Kako vam zvuči danas najava: Tomislav Nikolić, predsednik Srbije otputovaće 25. novembra u Zagreb, gde će se, između ostalog, susresti sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom. Nikolić je učestvovao na Samitu „Brdo-Brioni“, čiji je domaćin tada bio Zagreb, a na koji je, pored regionalnih lidera, došao i Donald Tusk, u to vreme predsednik Evropskog saveta.

I Bajden se tada sreo u Zagreba s Nikolićem i poručio da SAD podržavaju doprinos Srbije u prevazilaženju bezbedonosnih izazova, kao i doprinos miru i stabilnosti u regionu. Čak je Bajden tada pokazao razumevanja i što nećemo u NATO. 

I ta regionalna bajka „Brdo – Brioni“ se izgleda završava. Predsednik Hrvatske i kopredsednik procesa „Brdo-Brioni“ Zoran Milanović otkazao je majski sastanak te inicijative na Brionima zbog političkih izjava i postupaka predsednika Srbije. Vučić mu je eskpresno i inspirativno cinično odgovorio: „Meni tamo nije mesto“. Ili kako ocenjuju tablodi – „Vučić patosirao Milanovića“. Srpski predsednik smatra da je logično da tamo budu Priština i Tirana, vojni saveznici Zagreba. 

Ume i Darko Glišić da odgovori Miru Bulju, što narod kaže – prema svecu i tropar – ali u ovakvim situacija oseća se odsustvo Aleksandra Vulina. 

Proces „Brdo-Brioni“ (zvuči kao neka pesma Zabranjenog pušenja), kao inicijativa za jačanje regionalne saradnje i evropskih integracija Zapadnog Balkana, pokrenut je 2010. godine sastankom tadašnjih premijera Slovenije i Hrvatske, Boruta Pahora i Jadranke Kosor, dok je zvanično počeo sa radom 2013. godine.

Na iskustvima slovenačke deblokade Hrvatske na briselskom putu, Pahor i Kosor su probali ponuditi arbitražni model za rešavanje sporova u Regionu. Ali, za sve ove godine i taj se proces pretvorio u puku formu, u fraze, floskule i foto sešn sa nekim od evropskih hedlajnera. U odnosu na dominatne ratne narative iz devedesetih godina, taj proces je bio inferioran. Bilateralni sporovi nisu rešeni. Naprotiv, podgrejani su duhovi prošlosti. Region nije izgradio interni mehanizam pacifikacije sukoba. I dalje zavisi od arbitraže velikih sila. Slovenija i Hrvatska su uspele da prevaziđu spor jer nisu ratovale.

Kako mi kaže upućeni sagovornik, Proces „Brdo-Brioni“ na izdisaju još od 2017. godine, a otkazivanje gostoprimstva Vučiću je scenski efekat za kraj nečega što je već izgubilo smisao. I što mi sagovornik kaže: Ako ovo nije Nemačka sugerisala Hrvatskoj, onda to nije nije toliko ni bitno. Bitno je da se bar na aparatima održava „Berlinski proces“, ali više kao kanal komunikacije i moderacije lišen bilo kakve pretencioznosti iz vremena Angele Merkel koja ga je inicirala.

Predednik Vučić i premijer Đuro Macut nisu bili pozvani ni na Bledski strateški forum 2025. dok je bio pozvan srpski ministar spoljnih poslova Marko Đurić, koji je učestvovao na Forumu. Uglavnom, sve takozvane regionalne inicijative suočavaju se sa smislom svog postojanja. Milanović je otkazivanjem Vučiću postigao konsenzus levice i desnice u Hrvatskoj, digao sebi rejting, dok je Vućić dobio volej koji se ne propušta. Udenuće se u sve i neka “ustaško-blokaderska“ koalicija dok će istovremeno hrvatskim (da li i ustaškim) „Janafom“ teći nafta za Srbiju. Pa da u maju čujemo u Beogradu kako zvuči i novi pevač Parnog valjka.

„Er Srbija“ će pojačati linije za hrvatsku obalu ko bude tamo na leto morao „iz nužde“. I sve to može tako da bude iako su odnosi Srbije i Hrvatske gori neko u vreme kad je ambasador u Zagrebu bio Veljko Knežević, a u Beogradu Zvonimir Marković.  

Kako sada zvuče reči predsednika Vučića iz 2018. da Srbija i Hrvatska nemaju sukobe oko budućnosti, kada je predložio moratorijum od šest meseci na rasprave o temama iz prošlosti. Vučić je tada u intervjuu za hrvatski „Globus“ rekao da će hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović tokom predstojeće posete Zagrebu podneti konkretne predloge za poboljšanje srpsko-hrvatskih odnosa. Promenile su se od tada i Srbija i Hrvatska. I bez Vučića današnja Hrvatska bi teško mogla da nacrta foto-robot srpskog predsednika koji bi mogao da dođe u Jasenovac i oda poštu žrtvama, a da to nije „manipulativno“.

Ugasio se i „Globus“ na činjm se stranicama najbolje vide faze odnosa Vučića i Hrvatske. Od onih intervjua Darka Hudelista s Vučićem, kad je 2016. Vučić ocenio da su prvi put srpsko-hrvatski odnosi postavljeni na racionalne osnove. Da je s dolaskom Andreja Plenkovića na čelo hrvatske Vlade na pomolu razdoblje istinske normalizacije. Već 2019. na stranicama istog „Globusa“ ideolog HDZ davor Ivo Štir ukazuje u dramatičnom eseju da će Srbija sa svojim kapacitetima biti vodeća država na Balkanu pre svega, kako je rekao, zbog „ekspanzionističkog mentaliteta“. Vremenom „Globus“ je sve manje prikazivao Vučića kao intrigantnog „šahistu“, a sve više više kao autokratu i radikala povratnika. U Regionu se odnosi nisu ozbiljno pogoršali zbog personalnih, već presudno zbog strukturnih razloga. 

I Jadranka Kosor podržava Milanovića i tvrdi da Vučić nema šta da traži u Hrvatskoj.

Kako sad deluje slika Boris Tadića, Jadranke Kosor i Boruta Pahora iz Smedereva (aprila 2011). kad su se sastali u vili „Zlatni breg“ poznatijoj kao letnjikovac dinastije Obrenović u koji su svraćali i Milan Rakić, Laza Kostić i Milovan Glišić. Možete li zamsiliti srpske i hrvatske zvaničnike da danas govore tako o zajedničkim nastupima na trećim tržištima, preispitivanju poternica, unapređivanje saradnje na polju suzbijanja organizovanog kriminala, te konačnom rešavanju pitanja nestalih i izbeglica.

Šteta što za sve ove godine evropskog puta, Srbija nije uspela da osmisli neku maglu kao što je proces „Brdo-Brioni“. Na primer inicijativu Regiona i EU „Sa Ovčara i Kablara“. 

Javno mnenje u Srbiji ima priličnih simpatija prema Zoranu Milanoviću (i među Vučićevim pristalicama) zbog njegovih stavova o ratu u Ukrajini koji odudaraju od dominantnih stavova EU, zbog izvesnog razumevanja da je Kosovo „izuzeto“ (oteto) od Srbije, zbog razumevanja za Dodika i stava prema BiH koji ide u prilog Srbima (protiv unitarizacije). Istraživanje će pokazati kako je odluka Milanovića da otkaže Vučića uticala na njegov rejting među Srbima.

Dobro, što podseća Tompson - Jugoslavije nema 35 godina ali zamislimo, kao u nekoj igrici-simulaciji, situaciju da je ima a da su ovi politički akteri na sceni. I da su u drugi krug saveznih predsedničkih izbora prošli Vučić  Milanović. Zamislite TV duel. Bio bi to medijski spektakl, zar ne?