U pozadini ekonomske krize u Ruskoj Federaciji došlo je do pada robne razmene. Ukupan kontejnerski teretni promet u Rusiji smanjen je za 10,5% u poređenju sa 2025. godinom. Unutrašnji prevoz opao je za 13%, nabavka stranih proizvoda se smanjuje, izgubivši 15% u odnosu na prošlogodišnji obim. Izvoz takođe pokazuje negativnu dinamiku, ali je njegov pad skromniji i ograničen na 4%. Razloge nije teško pronaći – stagnacija ruske ekonomije, sankcije i poteškoće sa međunarodnim plaćanjima, kao i izuzetno visoka cena zaduživanja. Preduzetnici će deset puta razmisliti pre nego što nešto uvezu iz inostranstva, a domaće proizvodnje gotovo da i nema. Međutim, za devizno tržište takva aritmetika ima umirujući efekat. Pad uvoza znači smanjenje potražnje za devizama. To je faktor u korist jačanja rublje ili, tačnije, njenog sporijeg slabljenja.

Naglo smanjenje teretnih tokova u Rusiji u svim pravcima direktna je posledica prebacivanja zemlje na ratne šine. Ogromni troškovi rata u Ukrajini ubrzano iscrpljuju državni budžet, lišavajući transportnu infrastrukturu neophodnih investicija. Kada su svi raspoloživi resursi i kapaciteti usmereni na vojno-industrijski kompleks, unutrašnja potrošnja i proizvodnja se prirodno smanjuju, što se odrazilo i na kolaps logistike. Pad uvoza od 15% i smanjenje tranzita svedoče o tome kako međunarodne sankcije odsecaju Rusiju od globalnih lanaca snabdevanja. Zemlja se našla u dubokoj izolaciji. Zatvorena tržišta, tehnološki embargo i komplikovana međunarodna plaćanja čine spoljnu trgovinu ekonomski neisplativom. Sankcije odvraćaju međunarodne partnere, pretvarajući nekada perspektivan tranzitni koridor u logistički ćorsokak.

Jačanje rublje u uslovima pada uvoza nije znak finansijskog zdravlja, već pokazatelj problema izazvanih izolacijom. Zbog ograničenja sankcijama biznis fizički ne može da nabavlja strane proizvode, pa je potražnja za devizama veštački snižena. Takva prividna valutna „stabilnost“ prikriva opšte slabljenje ruske ekonomije, koja se smanjuje pod teretom ratnih troškova i udaljenosti od svetskog tržišta. Ekstremno visoka cena kredita posledica je rata protiv Ukrajine, jer je Centralna banka Ruske Federacije prinuđena da drži visoke kamatne stope kako bi obuzdala inflaciju podstaknutu velikim budžetskim izdvajanjima za vojsku i vojno-industrijski kompleks. Zbog toga civilni biznis ostaje bez pristupa kreditima, ne može da pokrije rastuće troškove izazvane sankcijama i primoran je da smanjuje trgovačke aktivnosti. Sinhroni pad uvoza i unutrašnjeg prevoza od 13% pokazuje da zamena stranih proizvoda domaćim nije uspela, jer „sopstvene robe gotovo da nema“. U uslovima tehnološke blokade i nedostatka radne snage, pojačanog ratnim dejstvima, ekonomija nije sposobna za unutrašnji rast. Stvaranje nezavisnih proizvodnji pokazalo se nemogućim u zemlji čiji je budžet iscrpljen ratom, a pristup svetskim tehnologijama zatvoren.

Mediji su takođe izvestili da se na društvenim mrežama šire snimci praznih tržnih centara u različitim regionima Rusije. Korisnici prikazuju zatvorene prodavnice i veliki broj slobodnih prostora za izdavanje, nazivajući to vidljivom posledicom poreske reforme i pada kupovne moći. Preduzetnici širom Rusije prijavljuju zatvaranje svojih biznisa. Mnogi nisu izdržali povećano poresko opterećenje, jer je vođenje posla postalo neisplativo. Od 2026. godine ruske vlasti povećale su porez na dobit za 5%, a stotine hiljada kompanija prvi put su postale obveznici PDV-a. Osnovna stopa PDV-a porasla je sa 20% na 22%, a prag prihoda za primenu pojednostavljenog poreskog sistema smanjen je sa 60 na 20 miliona rubalja. Ukinuti su i povlašćeni poreski režimi. Pored toga, Centralna banka Ruske Federacije postavila je referentnu kamatnu stopu na 15,5%. Biznisu je postalo znatno teže da „spoji kraj s krajem“. Ove promene deo su poreske reforme usmerene na povećanje prihoda federalnog budžeta i smanjenje deficita. Kupovna moć stanovništva je opala. Tokom 2025. godine broj bankrota porastao je za 32%, a obim dospelih neplaćenih kredita za 33%.

Rat u Ukrajini pretvorio je ruski budžet u instrument njegovog servisiranja, pri čemu su odbrambeni rashodi 2025. godine dostigli rekordnih 17 triliona rubalja (oko 41% svih izdataka). Povećanje PDV-a na 22% i poreza na dobit nije bila „razvojna reforma“, već namet za krpljenje budžetske rupe od 5,7 triliona rubalja nastale usled militarizacije. Kremlj faktički prebacuje cenu dugotrajnog rata na pleća preduzetnika, pretvarajući ih u finansijske donatore vođenja rata. Radikalno smanjenje praga za pojednostavljeni poreski sistem sa 60 na 20 miliona rubalja direktan je udar na samo zaposlene i mala preduzeća. U uslovima iscrpljenog budžeta vlasti pogoršavaju uslove za privatnu inicijativu, primoravajući hiljade malih kompanija da prvi put plaćaju PDV. Prazni tržni centri postaju simbol ekonomije u kojoj opstaje samo državno naručivanje, dok je potrošački sektor žrtvovan. Velika ulaganja u vojnu industriju podstakla su inflaciju, a takva politika učinila je kredite nedostupnim biznisu. Pad kupovne moći i rast broja bankrota fizičkih lica za 32% direktna su posledica toga što ekonomija više ne funkcioniše u interesu stanovništva. Rekordnih 1,6 triliona rubalja dospelih kredita do 2026. godine pokazuje da je finansijska rezerva građana iscrpljena. Rezultat reforme je masovno zatvaranje kompanija, prelazak u sivu ekonomiju i slabljenje preduzetničkog okruženja.

Istovremeno, veliki ruski region Kuzbas našao se u finansijskoj krizi zbog pada ugljene industrije. Mediji navode da je, prema januarskom izveštaju regionalnog ministarstva ugljene industrije, sektor ušao u fazu postepenog opadanja. U januaru 2026. proizvodnja uglja pala je za 7% (na 15,8 miliona tona) u poređenju sa decembrom 2025. godine. Prerada je smanjena za 7,9%, a izvoz za 15,5%. Problemi su počeli 2022. godine, kada su zbog rata protiv Ukrajine zapadne sankcije zatvorile evropsko tržište, jedno od ključnih za region. Dodatna ograničenja SAD 2024–2025. pogodila su velike kompanije, otežavši plaćanja, logistiku i ugovore. Na profit su uticale i železničke tarife, koje su porasle za 50%. Samo tokom 2025. godine izgubljeno je 4.000 radnih mesta, a oko 30 od 150 ugljenih preduzeća stoji ili je pred zatvaranjem. Regionalni budžet ostao je bez 36 milijardi rubalja.

Sankcije koje su Zapad i SAD uveli protiv ruske ugljene industrije zbog rata u Ukrajini odigrale su ključnu ulogu u pogoršanju situacije u Kuzbasu, smanjivši izvozne mogućnosti i pristup tradicionalnim tržištima. Mnoge kompanije izgubile su stabilne kupce, što je dovelo do finansijskih gubitaka i problema sa potražnjom. Region je predugo bio oslonjen gotovo isključivo na ugalj, zanemarujući druge sektore, što ga je učinilo ranjivim na spoljne i unutrašnje krize. Pad proizvodnje, zatvaranje preduzeća i gubitak radnih mesta doveli su do rasta nezaposlenosti u regionu gde gotovo da nema alternativnih izvora prihoda. Smanjeni budžetski prihodi dodatno otežavaju finansiranje socijalnih programa i infrastrukturnih projekata.